Snovi sa mirisom cimeta

Osvanuo je prelep zimski dan. Celo selo je bilo obučeno u belo, tek po koji vrapčić je stresao sneg sa krila a krupne pahulje su letele nošene vetrom. Deca su se polako budila, trljala svoje još snene okice i trčala ka prozoru da vide da li je konačno pao sneg. Oduševljenje se razlilo po dečijim dušama. Dugo očekivani sneg bio je tu. Praznici se približavaju i nema ništa lepše od beline snega koja se širi ulicama. 

Svi su se radovali, grudvali na putu do škole, samo je Lana bila tužna. Gledala je kroz prozor snežno bele puteljke, decu koja ciče od uzbuđenja i radosti, ljude koji se probijaju kroz sneg noseći jelke u svoje domove. Sve je izgledalo savršeno ali ne i za Lanu. Lana se sećala prošle zime kada je njena mama pravila kolačiće sa cimetom, kada je sa tatom kitila jelku i sa bratom Lukom otvarala predivne šarene poklone. Cela kuća je mirisala na kakao, cimet i vanilu. Čula se pesma. Čuo se smeh. Ove godine je sve bilo drugačije. Lanini roditelji su ostali bez posla i jedva su preživljavali. Otišli su da rade u inostranstvo kako bi zaradili za život. Lana i Luka su ostali sa bakom i dedom koji i sami nisu bili mnogo imućni. Bili su zahvalni svakome ko bi im pomogao na bilo koji način. I Lana je bila zahvalna ali joj je nedostajala čarolija praznika. Nedostajala joj je bezbrižnost, majčin osmeh, tatine šale, zagrljaj, priče. Sve je to nekako nestalo iza zabrinutih lica. 

Lana je kao i njeni drugari otišla u školu, ali dok su druga deca pričala o predstojećim praznicima, poklonima, kićenju jelke, Lana je samo tužno gledala u jednu tačku. 

- Zašto i ja ne mogu imati srećne praznike kao moji drugari? - pitala se Lana.

- Tata i mama su rekli da će možda doći ali ko zna. Nisu ništa javili.

To su primetili njeni drugari i iako su pokušali da otkriju zbog čega je tužna, devojčica je samo ćutala.

Kada je došla kući, sa vrata je osetila miris toplog hleba. Kuća koja je često bila hladna, bila je prijatno topla. Brat i deda su u uglu sobe kitili malenu jelku koju im je poklonila komšinica. Sve je nekako ličilo na prazničnu atmosferu ali ipak to nije bilo to.

Lana je otišla u svoju sobu, legla na krevet i zatvorila oči. 

- Kada bih mogla imati Božić kao i druga deca - pomislila je. Kada bi se mama i tata vratili. Bila bih najsrećnija!

Devojčica je počela da sanja. Sanjala je topli dom iz koga se čula muzika i pesma. Sve je bilo okićeno, miris tek pečenih kolača se vijorio po celom selu, čula se dečija graja. Baka i mama su se smeškale dok su ispijale toplu kafu i grickale tek pečene keksiće. Deda i tata su pričali šale i sa Lukom kitili ogromnu jelku. Lana se smeškala. Sve je bilo savršeno, baš kako i treba za praznike. 

San je prekinulo nečije kucanje. Lana je protrljala oči i shvatila da je sve bio samo san. Osmeh je nestao. Otišla je do vrata i otvorila ih. Nije mogla da veruje. Mislila je da još uvek sanja. Na vratima su stajali njeni drugari iz škole sa velikom jelkom u ruci, ukrasima i punom tacnom kolača.

- Otkud vi? - upitala je iznenađeno.

- Shvatili smo zbog čega si tužna i odlučili da te obradujemo. Tatu i mamu ti ne možemo doneti ali duh praznika možemo. Ti si naša drugarica i nećemo dozvoliti da budeš tužna! - rekla je jedna od drugarica.

 Lana se osmehnula dok su joj se oči punile suzama radosnicama. 

- Lana dušo, imaš divne drugare. To je najveće bogatstvo. Neprocenjive vrednosti. - rekla je baka.

- Znam bako.

Svi su se okupili oko jelke i počeli da je kite. Lampice su blistale, šarenile se kugle, mirisali kolači. Čuo se smeh. Sve je bilo kao nekada, ali ipak nije.

Opet se čulo kucanje. Vrata su se otvorila. Lana je pogledala ka vratima i vrisnula:

- Mama! Tata!

Skočila je i poletela im u zagrljaj. Dotrčao je i Luka. Suze su se kotrljale jedna za drugom. 

- O Bože kako ste mi nedostajali! - govorila je kroz suze.

- Sada je sve savršeno. Sanjala sam ovo. Snovi se zaista ostvaruju ako iskreno veruješ u njih!

 Čarolija je tu samo ako joj dozvolimo da nas ponese. Duh praznika je uvek sa porodicom. Tu je baš gde mu je i mesto!