Dan je bio sunčan i topao. Dva brata, Raša i Dušan, trčali su po parku jureći za šarenim leptirima. Park je bio prepun mirisnog cveća, čuo se cvrkut ptica a najmiliji zvuk koji je vetrić širio svuda naokolo, bila je dečja graja. Mama je sedela na klupi i čitala svoju omiljenu knjigu. Raša je ugledao slobodnu ljuljašku i potrčao ka njoj. Potrčao je i Dušan. Raša je stigao prvi i seo na ljuljašku. Zaljuljao se jako tako da je osećao topao vetar u svojoj razbarušenoj kosi. Uživao je. Brat ga je tužno gledao. I on je hteo da se ljulja ali ni jedna ljuljaška više nije bila slobodna. Morao je da sačeka da njegov brat završi a nije mu se čekalo. Hteo je sad, hteo je odmah.
"Rašo, hajde siđi. Hoću i ja malo da se ljuljam!"
"Evo samo još malo!", odgovorio je Raša i dalje se prepuštajući uživanju.
Dušan je oborio glavu. Napravio je jedan korak kada se začuo vrisak neke žene: "Dete, pazi!"
U tom trenutku Rašina i Dušanova mama je podigla glavu i pogledala u pravcu gde su se dečaci igrali. Rašina ljuljaška je udarila Dušanovo rame. Mama je vrisnula i potrčala ka deci. Dušan je ležao na travi i plakao dok je Raša zaustavljao ljuljašku. Svi su bili u šoku. Mama je podigla Dušana sa trave i uplašeno tržila povredu dok joj je glas podrhtavao.
"Jesi li dobro?"
"Boli me ruka", jecao je Dušan.
Raša je stajao pored kao ukopan i nemo gledao. Bilo mu je jako teško jer je znao da će mama okriviti njega. Tako je oduvek bilo. On je uvek bio kriv za sve. Pa i ovaj put će.
"Šta se dogodilo? Kako je dečak?", upitala je mama jedne devojčice.
"Biće dobro nadam se. Nije slomljena, samo se ugruvao.", odgovorila je mama besno gledajući u Rašu. "Ovaj nesretnik ga je opet povredio. Gde si gledao?", siktala je na Rašu.
"Ali mama, nisam namerno. Sam je krenuo prema ljuljašci. Nisam se mogao zaustaviti", branio se Raša dok je osećao ogromnu tugu.
"Dosta, znam ja tebe. Ti uvek sve radiš pogrešno. Ti si prosto rođen takav. Rođen si loš!", sevalo je iz majčinih očiju.
Dušan je polako prestajao da plače. Raša je spustio pogled. "Loš, loš, loš!!!", odjekivalo je u njegovoj glavici. Tuga ga je obuzela. Nije znao da li je tužniji što je nenamerno povredio brata ili što je okarakterisan kao loš.
"Zašto sam loš? Zar se zaista tako rađamo, kao dobri ili loši? Zašto je Bog hteo da se ja rodim loš? Hoću da budem dobar. Zar je sad kasno za mene?", mučile su Rašu teške misli.
Jedna starija gospođa je sve to posmatrala sa klupe. Gospođa Klara. Učiteljica u penziji. Hranila je golubove. Raša je seo na klupu dok je mama pomagala Dušanu da ustane. Prišla mu je i upitala ga: "Zašto si tužan?"
"Ma ništa. Povredio sam brata ali kunem se nisam namerno. Mama me kao i svaki put krivi zbog toga."
"Sve sam videla. Nisi bio kriv. Ne budi tužan." Pomilovala ga je po glavi.
Mama je prišla Raši i ljutito mu se obratila.
"Hajde, diži se i kreni kući. Razgovaraćemo kad tata dođe s posla!"
U tom trenutku pogled joj pade na ženu koja je sedela na klupi.
"Učiteljice Klara!? To ste vi?", iznenađeno se obratila svojoj staroj učiteljici. Osmeh joj je zasijao na licu. To je njena draga učiteljica Klara. Koliko joj je samo drago što su se srele nakon toliko godina.
"Kako ste?",upitala je.
"Dobro sam, drago dete. A ti?", upitala je upitnim pogledom.
"Dobro sam. Znate kako je. Kuća, posao, deca, obaveze..."
"Mogu li ti nešto reći?"
"Naravno!"
"Sedela sam na drugoj klupi kada se ovaj incident dogodio. Sve sam videla. Nije ti ovaj mali loš, nije bio kriv. Nemoj biti gruba prema njemu."
"Mama, nije Raša kriv. Ja sam se zamislio i krenuo pred ljuljašku. Zaista nije kriv!", branio ga je Dušan.
"Ali kada god se nešto dogodi on je umešan. Nikad ne sluša. Svojeglav je. Sve mora da proba. Sve ga zanima. Uporan je ko mazga i hoće da je sve po njegovom. Zato i upada u razne probleme. Prosto je takav. Nevaljao!"
Raša se zagledao duboko u majčine oči. Bile su sive, nekako mutne. Kao da za njega tamo nema ni iskre ljubavi. Dve suze su zasijale u njegovim očima.
Mama je to videla.
"Zar zaista ne vidiš sebe u njemu?", upitala je gospođa Klara.
Te reči su je dobro razmrdale. Vratile je u prošlost. Setila se svog durenja kada nije bio ručak po njenoj želji. Histerije kada joj nije kupljena čokolada u prodavnici. Čupanja kose najbolje drugarice jer joj nije dala da prepiše domaći od nje. Setila se mnogo toga. Sada su suze bile i u njenim očima.
"Da. Sećam se",tiho je odgovorila.
"Znam da se sećaš. Mnoge stvari kao odrasli zaboravimo i zato zameramo svojoj deci. S vremena na vreme trebamo se setiti da smo i mi bili deca. Da smo radili razne gluposti ali da zbog toga nismo loši i manje vredni."
Svi su ćutali ali se osećala ponovo ona iskra ljubavi koja se pali u majčinom srcu. Kao da je sunce na nebu, u tom trenutku, još jače zasijalo.
"Deca se ne rađaju loša. Oni su anđeli. Oni su izvor dobra. Mi im dajemo etiketu onakvu kakvim ih mi vidimo. To je do nas. Naše stanje."
Mama je prišla Raši i Dušanu i obojicu ih čvrsto zagrlila.
"Volim vas. Vi ste moja sreća. Izvinite ako sam vas ikada povredila. Nisam namerno. Sad sve razumem."
Gospođa Klara se smeškala. Bilo joj je toplo oko srca. Ona zna da je ova mama iskrena. Ona zna da su njeni nestašluci bili deo odrastanja i da ni ona nije loša. Samo je zagazila na pogrešan put. Ali vratiće se ona na put kojim treba ići. Na put ljubavi i razumevanja.
"Rašo, oprosti dete moje. Preterala sam. Znam da nisi kriv. Bilo je slučajno. Volim te!"
Zagrlili su se čvrsto.
Raši je bilo dovoljno. Samo jedna majčina topla reč otopila je svu tugu koju je osećao. Znao je da će od sada biti sve drugačije. Znao je da mama ozbiljno misli to što kaže. A iznad svega znao je da nije loš.
Jer tako kaže gospođa Klara. A starije i mudre ljude treba slušati!
Коментари
Постави коментар