Muke sa hranom

Pade mi na pamet ideja da pišem o ishrani dece. Ima mnogo tekstova na internetu kako pravilno i zdravo hraniti decu pa neću i ja o tome. Svi znamo koliko je voće i povrće važno, kako treba što manje slatkiša davati deci i slično. Ja ću sa vama podeliti svoja iskustva sa moja dva sina. Filip je 10 godina a Marko će uskoro napuniti 6.

Kada sam ostala trudna sa Filipom odmah sam počela kupovati knjige i časopise o deci. U to vreme nisam imala kompjuter i slovo na papiru mi je bilo jedini izvor informacija. Čitala sam i čitala maštajući o svakom trenutku koji me čeka. Onda je na svet došlo moje prvo čudo. Moj Filip. Prolazili su dani, nedelje, meseci i ja sam s nestpljenjem čekala da napuni 6 meseci da krenemo sa čvrstom hranom. Imala sam dosta mleka i dojila ih obojicu 13 meseci ali je meni to bilo nešto posebno, da jedemo kašičicom. I krenuli smo...Mlečne kašice fantastično idu, voćne takođe. Povrće nikako, Eventualno iz teglice, kupovne na koje se moj muž gadio. Pogotovo na kombinaciju brokoli i pirinač. Moje tvrdoglavo mezimče nije htelo ni pod tačkom razno da okusi više od jedne kašičice. Pređem ga s prvim zalogajem, ali kad shvati da je nasamaren nema teorije da zine drugi put. Onda kreće zabava, igračke, nošenje stolice u sobu da gleda Nodija dok mu guramo kašičicu usta. Nodi služi kao hipnoza i nije svestan da jede. Užas! Zatim cucla. Obožavao je cucle pa muž ili ja krenemo da mu stavimo cuclu usta, a kad zine uguramo kašičicu. Uz sve to ja pucam od nervoze jer mi dete slabo jede. Misli kreću...Biće bolestan, neuhranjen,...Kukam mužu kako ne znam više šta da radim a znam da grešim sa svim tim scenariom. On je opušteniji i smiruje me. Kaže ješće kada bude gladan. Ajd da vidimo i to. Prolaze meseci, pa već i godina, pa dve,...E hvala Bogu kreće da jede supu. Unutra natrpam povrće i onda jede. Meso mixam do 2,5 god. jer šanse nema da proguta drugačije. Jednom prilikom odlučim da isprobam da li će jesti ako bude gladan. Za ručak boranija. Ja sam je u trudnoći obožavala. Kažu da deca vole ono što mame u trudnoći jedu. Laž! Filip neće da je vidi ni blizu. Neće za ručak da je jede a ja je ostavim za večeru. Da li verujete da dete od ujutro ništa nije jelo i da uveče opet nije hteo boraniju po cenu da gladan legne. Koji karakter! U vrtiću je jeo hleb i tu i tamo još ponešto. Uglavnom testeninu. Kada je imao nepune 4 godine ostala sam trudna sa Markom.

Celu trudnoću mi je muž govorio:"Videćeš da će nam drugo dete biti drugačije što se jela tiče."Uf...ma daj...Rodio se moj mišić. Već prvih dana je pokazao svoj kapacitet za jelo. Iako sam imala dovoljno mleka, prvih mesec dana smo se kombinovali sa dohranom jer je urlao ako mu svaki delić stomaka nije zadovoljen.Krenuli smo sa čvrstom hranom sa 5 meseci. Nema toga što on nije hteo pojesti. Kupovne kašice  nije hteo,samo domaće. Mlečne je jeo ali nije obožavao kao Filip. Voleo je voće i povrće. Sve je žvakao i vrlo kratko sam mu mixala hranu. Do godinu dana je bio debeljko ali u granicama normale. Posle se izvukao, otišao u visinu i sad je ko vreteno. Sada moj Marko obožava voće, povrće, davi se u salatama, sve hoće rado da proba, samo ne voli testa i peciva pa hleb jede minimalno. Kada je krenuo u vrtić sve je jeo sem spanaća. Ja sam mu govorila da svaki put proba samo jednu kašiku i da će tako zavoleti. Samo je jedan dan došao iz vrtića i rekao: "Sve sam pojeo!" 

Sada, kada se osvrnem unazad, shvatam koliko sam grešila što sam Filipa terala da jede, što sam se nervirala, gubila živce. Znala sam satima sedeti i razmišljati šta da radim, kako da ga nateram da jede,...Filip kada je npr. oko 17h pojeo neku užinu, ništa više nije mogao jesti sem mleka pred spavanje. Marko ako užina, on još i večera i popije mleko.Jednom prilikom je Filip pitao tatu zašto i Marka ne hrani pred televizorom kao njega. Smejali smo se. Objasnili smo mu da to njegovom bratu ne treba.

Danas, kada su moji dečaci stariji, jedu dobro obojica. Jedino što Marko jede sve po malo a Filip jede puno ali ne mnogo raznoliko. Žao mi je i dalje što ga moram terati da jede voće i to su samo jabuka i banana ali ipak jede bolje nego pre. Počeo je malo cveklu jesti, sarmu i još neka jela. Sve u svemu nije se vredelo nervirati. I pored svega čini mi se da Filip ima bolji imunitet od Marka.

Ako ovo čita neki mladi roditelj, želim da zna da mogu dubiti na trepavicama i nervirati se ali dete će uvek isterati svoje. Bar što se jela tiče. Nemojte ih terati jer će još više zamrzeti hranu. Možete ih možda nakljukati ko male guskice, ali će ili povratiti ili će ih boleti stomak. Opustite se i uživajte sa vašom decom. Zagrlite ih. To im je duševna hrana a to im je najvažnije. Od toga im osmeh titra na licu.