Kada su deca u pitanju od posebne važnosti je biti dosledan. Deca testiraju naše granice, hoće da nas slome i vide dokle mogu ići. Mi smo ti koji moramo biti strpljivi, smireni i mudri. Teško je, znam, no nije nemoguće. Često vidim roditelje koji u besu ili nemoći prete kaznom ili batinama i posle 5 min. popuste. Dete već tada shvati da je ono glavno i da će roditelj popustiti svaki put. Možda ne svaki put ali će dete svaki put biti upornije u nameri da nas potčini.
Evo primera. Mama i dete su u prodavnici. Dete uporno hoće čokoladu a mama objašnjava da trenutno nema novaca da kupi sve i da će drugi put dobiti čokoladu. Dete plače, histeriše, viče na mamu i mama popušta jer joj je žao, jer je sramota od ljudi, jer...Prepoznajete se? Šta je dete naučilo iz ovoga? Kada histerišem i vrištim dobiću ono što hoću. To će raditi u svim mogućim situacijama. Šta je mama trebala da uradi? Da ostane dosledna svom NE, makar je svi gledali ko ludaču koja maltretira svoje dete i makar joj srca pucalo zbog dečijih suza. Sledeći put kad mu kaže NE, dete će opet početi scenu jer zna da će dobiti ono što hoće. Ako mama bude upornija u svom NE i dete će biti upornije u svom DA. Ne obraćajte pažnju na okolinu. To je vaše dete i morate ga naučiti šta može a šta ne. Ako niste sigurni da li ćete pogaziti svoje NE nemojte ga ni izgovarati. Recite da ćete razmisliti kad vidite koliko će vam novca ostati. Jednom kad nešto kažete držite se toga.
Evo još jednog primera il lične prakse. Petak oko podne dolazi mi sin iz škole. Rekla sam mu da se odmori i posle uradi domaće zadatke da bi za vikend bio slobodan. Odlagao je i odlagao. Subota...ništa, nedelja pre podne...dolazi mu drug da rade neki referat. Referat urađen, al domaći ništa. Upozorila sam ga da idemo popodne kod babe i dede i da neće stići da uradi sve što treba. Ubeđivao me da će uraditi kada dođemo, uveče. Znam da je uveče umoran i da neće biti u stanju da radi ali sam ga namerno pustila. Zašto? Pa mogla sam da vičem, svađam se, ubađujem ga da radi ali sam odlučila da na svojoj koži oseti posledice. Došlo je veče i on je rekao da je umoran i ide da spava. "A neeeee...imaš domaći!", rekla sam. Mlađi sin je otišao na spavanje a moj prvenac je lepo seo u kuhinju za sto da piše sastav. Molio je, plakao, pa onda vikao i besneo. Da li me je bolelo? Jako. Da li sam popustila? Nisam. Neko će reći da sam luda, da mučim dete. Briga me. Htela sam da ga naučim da se domći ne ostavlja za nedelju uveče i to sam i uradila. Bila sam i najgora mama i svašta nešto ali sam mu samo rekla da na taj način neću da razgovaram i ostavila ga da se muči. U 23h je najzad sastav bio napisan. Doduše rukopis je bio nogopis ali napisan. Da sam popustila, znao bi da može uvek da me slomije. On je morao da oseti posledicu svoje odluke i osetio je. Baš me zanima da li će i sledeći vikend domaći ostaviti za nedelju uveče. Neće sigurno!
Veoma je važno da se držite onoga što kažete i budete istrajni i da dete samo oseti posledicu svoje odluke. Tada on snosi odgovornost a ne vi. Pokušajte i videćete rezultat. Bez vikanja, bez batina, samo dosledno. Biće tu svega, opiranja pa i ružnih reči, no ne popuštajte niti se upuštajte u raspravu. Hladne glave i dosledno. Ne udovoljavajte deci da bi bili bolji roditelj, omiljeni...više ćete im pomoći ako ih naučite pravim stvarima i odgovornosti.
Srećno!
Коментари
Постави коментар