U današnje vreme život se ne može zamisliti bez televizora, telefona, kompjutera i ostalih tehničkih pomagala koja koliko nam olakšavaju život, toliko nas i stavljaju u okove. Život je lakši kada možemo jednim klikom videti šta ima novo na drugom kraju planete, pronaći neki recept za omiljeni kolač, komunicirati sa prijateljima koji nam nisu blizu i još mnogo drugih privilegija ima sve to. No kako postaviti granicu i staviti sve u neke razumne okvire? I nama odraslima je postalo normalno da se ne odvajamo od kompjutera, telefona ili tableta. Sve nam je vezano da tehnologiju hteli mi to ili ne. Prosto smo upućeni na to. Posao nam je vezan za kompjuter, trebalo bi da smo stalno dostupni na telefonu i sl.
 |
| Preuzeto sa: Linkedin |
I onda gledam današnju generaciju dece. Posmatram i pitam se zašto su toliko zaluđeni? Zašto je nenormalno ako danas neko nema mobilni (ali ne bilo kakav), ako nije non-stop na Viberu jer zamisli da si otišao da jedeš a da nisi sve prijatelje obavestio o tome? Zabrinuće se. Zamisli da nisi pogledao novi video klip Serbijana i duboko ušao u raspravu o tome. Strašno! To su "veliki problemi" današnje dece. Ako se ne dopisuju, onda se igraju igrice. Ako se ne gledaju video klipovi onda se prave face na Snapchat-u. Kada se okupe kod nekoga kući da se druže onda sede jedno pored drugog i dopisuju se na Viberu. Neka deca čak izbegavaju i napolje da idu već samo sede kod kuće i klikću, klikću, klikću.
Dragi roditelji moram vas razočarati. Za sve to smo mi krivi. Da, mi! Jeste da stalno krivimo društvo, sistem, okolinu, ali mi smo ti koji smo dozvolili svemu tome da nam truje decu. Nisam za to da se deci zabrani upotreba svih tih divnih i neodoljivih stvari ali se mora ograničiti upotreba. Čujem roditelje kako pričaju da im dete kreće u prvi razred i moraju mu kupiti telefon. Šta će mu? Dovode ga u školu i dolaze po njega.Zatim slična priča gde otac govori kako mora detetu kupiti tablet jer to svi u razredu imaju pa kako sad on da nema. Neće se niko družiti sa njim. E pa ako će se neko zbog tableta s njim družiti bolje i da se ne druži. Moje mišljenje. I opet se vraćam na to da smo mi odgovorni za sve to. Jer...lakše je detetu dati da igra igricu neko sa njim razgovarati, ići u šetnju, maštati, čitati, crtati, smejati se i valjati, praviti kolače i brdo nekih drugih stvari. Nemojte misliti da sam se sad ja našla pametna da solim ostalima pamet i da je kod mene sve idealno. Ne. Zato i pišem ovo jer sam shvatila sve ovo i želim da i vi shvatite koliko je to važno. Gledam svoju decu i vidim sve ovo o čemu pišem. Ali ja sam prihvatila odgovornost i krenula u drugom pravcu, ka rešavanju problema.
Deca nam izbegavaju knjige, izbegavaju da maštaju, postaju agresivna zbog svih tih sadržaja koje prate. Nikad nije kasno da ih vratimo na pravi put. Biće suza (pripremite se), bićete najgori, krivi za sve ali istrajte. Ograničite upotrebu svih tih virtuelnih stvari i uključite se u život svoje dece. Provodite vreme zajedno. Igrajte se, smejte se, pevajte. Neka oni osmisle nešto. Dogovorite se da uvedete jedan dan nedeljno bez telefona i kompjutera. Svi zajedno. Budite im vi primer. Ako možete vi, moći će i oni. Wow kako to može biti divan dan! Idite na izlet, poknik, ponesite ćebe i hranu. Uživajte u zvucima prirode. Setite se svog detinjstva i pokušajte vratiti bar delić u živote vaše dece.
Nadam se da će ovaj tekst mnogima značiti i učiniti da se pokrenu, da shvate ozbiljnost situacije. Jer uostalom, svi želimo zdravu decu, kako fizički tako i mentalno. Odlučite i krenite u odvikavanje. Objasnite deci da mogu da koriste računar i telefon za učenje i istraživanje, telefoniranje, a ne za ubijanje dosade. Biće teško ali ne i nemoguće.
Javiću vam kako napredujemo a pišite i vi.
Srećno!
Коментари
Постави коментар