Komšinica me zamolila da joj pričuvam unuku Maju dok ode u kupovinu. Maja je bila preslatka osmogodišnjakinja, duge plave kose i kristalno plavih očiju. Bila je kod bake za raspust. Uz Maju je stigla i poruka da su tata i mama rekli da se preko raspusta mora pročitati bar jedna knjiga.
Maja je napućila svoja lepa usta i rekla:
"Neću da čitam, mrzi me. Ima tako puno stranica."
"Majo", rekla sam polako, "a koja je to knjiga sa tako mnogo strana?"
"Pa bilo koja. Rekli su bilo koju ali koju god da uzmem, sve su debele.", tužno je objašnjavala Maja.
"Hm...hajde da pogledamo kod mene na policama. Možda nađemo nešto", predložila sam joj.
"Hajde", prihvatila je predlog i krenula u sobu.
Budući da obožavam da čitam, u mojoj sobi na policama je bilo mnogo knjiga. Maja nije mogla da se načudi.
"Ovoliko knjiga sam videla samo u biblioteci. Kada ti to stigneš da pročitaš?", upitala me Maja.
"Nisam to odjednom pročitala. Jednu po jednu."
Devojčica je zurila u knjige ne znajući koju da izabere. Posmatrala sam je kako gleda i znala da traži neku najtanju. Osmehnula sam se. Bila je preslatka. Odjednom mi je palo na pamet kako da joj pomognem da zavoli čitanje i nauči još po nešto. Izvukla sam sa police jednu deblju knjigu a ona me već mrko pogledala.
"Zar nema neka tanja?", razočarano je upitala.
"Ima, ali nije tako zanimljiva kao ova", pokušala sam da joj zagolicam maštu.
Dala sam joj da je prelista i pogleda slike. Videla sam da joj se dopada.
"Hajde, pročitaj mi ovu prvu", rekoh,"pa ćeš mi reći da li ti se dopala."
"Pa tu ima više priča. Možemo čitati jednu po jednu, zar ne?", uzbuđeno je dodala.
Dok je Maja čitala posmatrala sam je. Videla sam da uživa. Kao da je ušla u priču i bila jedna od glavnih junaka. Kada je završila rekla je:
"Sjajna priča. Posebno mi se dopala ona devojčica što je pomogla drugu da ustane kada je pao. I ja bih tako postupila."
"Vidiš kako su knjige super."
"Da. Hoćemo još jednu da pročitamo?", upitala me.
"Hajde!"
Nakon tog dana Maja je svaki dan dolazila kod mene da čitamo. Uživale smo. Putovale smo u mislima u predivne predele, maštale, bile heroji...Onda smo jednog dana došle do kraja knjige.
"Zar već?", iznenadila se devojčica.
"Vidiš, uz malo truda, pročitala si celu knjigu.", dodala sam.
"Ali vidi kako ima puno stranica. Zar sam ja to sve pročitala sama?", u neverici je pitala Maja.
"Jesi, ali malo po malo. Priču po priču."
"Ne mogu da verujem. Pa to je sjajno. Odmah ću javiti tati i mami. Želim ovog leta da pročitam još jednu ovako debelu", s osmehom je dodala.
"Naravno. Tako je sa svim stvarima u životu. Kada radiš jednu po jednu stvar, sve je lakše. Malim koracima se stiže do velikih ciljeva!"
Коментари
Постави коментар