Veruj u sebe

Zovem se Nikola. Imam 10 godina. Obožavam da igram fudbal i svaki trenig sa nestrljenjem očekujem. Uvek sam davao sve od sebe da budem najbolji, ali mi se čini da to nikada nije bilo dovoljno. Bio sam tužan.  Jedan događaj sa današnjeg treninga me naveo na duboko razmišljanje.

Dok sam se vraćao sa treninga jesenje lišće mi je šuštalo pod nogama i prohladni vetrić pirkao po licu. Išao sam prema kući i razmišljao o onome što mi je jedan od drugara na kraju treningu rekao:

"Nikola, zbog tebe smo izgubili. Baš si užasno igrao!"

Dugo su mi te reči odzvanjale u glavi. Zar je moguće da sam igrao tako loše? A dao sam sve od sebe. Čak sam i jedan gol dao. Izgleda da to nije dovoljno. 

Bio sam sve tužniji i polako  gubio veru u sebe. Stigao sam kući. Moj stariji brat Veljko je  pisao neki sastav za školu.

"Šta radiš?", upitao sam ga

"Pišem sastav iz srpskog, kako je bilo na treningu?", odgovorio je Veljko.

"Ma...onako.", tužno sam spustio glavu.

"Zašto?"

 Ispričao sam mu šta se dogodilo na treningu.

 Veljko me posmatrao, kao da je tražio prave reči da me uteši.

Pogledao me i rekao: "Vidiš, ja pišem ovaj sastav za sutra. Ne znam koju ću ocenu dobiti ali ja znam da sam ga napisao najbolje što mogu. Možda on neće biti za pet ali ću ja znati da sam se trudio. Takođe znam da sam ja najbolji u matematici. Svako je od nas najbolji u nečemu.“

Dugo sam razmišljao o onome što mi je brat rekao. Pitao sam se da li sam ja zadovoljan svojim zalaganjem na treningu i da li sam dao svoj maksimum? Da, bio sam zadovoljan svojom igrom. Ali ipak me drug iskritikovao. Zašto? Razmišljao sam o dečaku čije su mi reči još odzvanjale u ušima. Prisećao sam se njegove igre, datih golova, propuštenih šansi. Da li je on igrao bolje? Nije. Činilo mi se da smo dobar tim i da smo svi davali svoj maksimum.

bol.rs

Tada je zazvonio telefon. Kada sam se javio na telefon čuo sam glas svog dugog drugara sa treninga. Pomislio da će i on početi da me kritikuje, kada se sa druge strane čulo: 

"Nikola, hteo sam samo da ti kažem da si danas bio fantastičan. Sjajno si se dodavao, a onaj gol je bio zapanjujuće dobar. Svaka ti čast!. Hoćemo napolje?"

Nisam  mogao da verujem šta sam upravo čuo. Osmehnuo sam se. Ma šta osmehnuo, lice mi se odmah razvuklo u široki osmeh. Otrčao sam kod brata da mu ispričam šta se dogodilo. Onda sam se zamislio. Kako je moguće da me za istu stvar neko kritikuje a neko hvali? Bili smo na treningu zajedno. Obojica su videla moju igru a opet drugačije su me videli.

Tada mi je Veljko rekao: "Tuđe mišljenje je samo to, tuđe mišljenje. Nikada te niko neće gledati istim očima. Ali to nema veze sa tobom, to nije ono ko si ti. Ti si ono kako ti sebe vidiš. To je najvažnije. Samo veruj u sebe!"