Gde je granica?

Moj nedavni post na stranici Mamina školica na FB doveo je do oprečnih mišljenja i burnih reakcija, kako na stranici tako i u jednoj grupi. Čitajući mnoge članke i knjige kao i gledajući razne video klipove došla sam do spoznaje da o temi roditeljstva i vaspitanja ima mnogo različitih stavova i mišljenja. Od toga da je "batina iz raja izašla" do "pustite decu da se slobodno razvijaju". E sad...gde je granica između dve krajnosti? Neko sam ko ne zagovara ni jednu krajnost.

Na You Tube kanalu Supernanny sam pogledala mnogo video klipova gde Joe Frost pomaže očajnim roditeljima da dovedu svoju porodicu u red. Jedna od njenih glavnih metoda je "stolica" ili "prostorija" za smirivanje. Kako funkcioniše? Ako se dete neprimereno ponaša(psuje,udara se,vrišti, odgovara se...)roditelj ga blagim i mirnim tonom upozori da je ponašanje neprihvatljivo i da će ako tako nastavi ići na stolicu. Izuzetno je važno spustiti se na detetov nivo, čučnuti ili sesti pored njega i gledati ga u oči. Dete treba da ponovi šta će se desiti ako nastavi sa takvim ponašanjem. Zatim je to njegova odgovornost. Da li će dete odlučiti promeniti ponašanje ili ići na stolicu(prostoriju), na njemu je. Ukoliko dete nastavi sa takvim ponašanjem, roditelj ga bez vike i rasprave odnosi na za to predviđeno mesto. Tamo ostaje onoliko minuta koliko ima godina. Ako dete ustaje sa stolice ili izlazi iz prostorije, treba ga svaki put vratiti na mesto i biti istrajan u tome. Ne vikati i ne raspravljati. Nakon određenog vremena otići do deteta i razgovarati o ponašanju, objasniti zašto je to neprihvatljivo i tražiti izvinjenje. Ako se dete smirilo i izvinilo se, roditelj ga zagrli, poljubi i nastavljaju normalno aktivnosti. Ako dete nastavlja sa svojim neprimerenim ponašanjem, ostaje još toliko minuta na stolici(prostoriji) i opet se ponavlja razgovor, izvinjenje, zagrljaj. Veoma je važno ne raspravljati sa detetom dok je uznemireno. Neće vas dovesti nigde. Zato se dete treba smiriti i razmisliti o svom ponašanju. Često čujem kako dete sa 2-3 godine nije sposobno da razmili o onome što je uradilo. Verujte da jeste. Vaša deca su neverovatno inteligentna i znaju više nego što mislite. Ovu metodu sam pronašla i u knjizi "Kako deci postaviti granice" Najdžel Lata.

U svakoj porodici je ova žena svojom metodom uspela uraditi neverovatne stvari. Deca su se zaista menjala, postajala mirnija, sa više poštovanja, znala su šta može a šta ne. Naravno u svaku porodicu je uvodila neke zajedničke aktivnosti koje su od ogromnog značaja za celu porodicu. U današnje vreme, kada se brzo živi, često čujem da roditelji nemaju vremena. Slažem se. No za svoju porodicu morate naći vreme, bar 3x nedeljno. Ne morate ako vam nije stalo, ali ja verujem da jeste.

Takođe je bitno naći vreme za razgovor sa svojom decom, za čitanje, smejanje, pevanje i ludiranje. Mi imamo ritual da svako veče pišemo na čemu smo taj dan zahvalni i stavljamo papiriće u teglu. Postavite granice, razgovarajte o njima svi zajedno, kao porodica. Postavite pravila. Ne postoje univerzalna pravila. Svaka porodica je priča za sebe. Ako je meni ok da se jede u sobi, nekome to nije uopšte normalno. Tako da, postavite vaša pravila i poštujte ih. Deca takođe moraju imati svoje obaveze, mimo škole i vrtića. Opet ta cenjena tegla. U tegli su papirići sa obavezama. Svaki dan deca uzimaju jedan papirić i obavljaju zadatak koji su dobili. Naravno, zadatak mora biti u skladu sa uzrastom. 

Kao majka dvoje dece, a i kao prosvetni radnik imam dovoljno iskustva koja mi govore jedno: U vaspitanju treba naći dobar balans. Nikako nisam za batine sem u iznimnim situacijama kada je život deteta ugrožen(istrčavanje na ulicu, guranje prsta u utičnicu...). Tu podrazumevam puckanje po guzi ili ručici, nikako batine. Videla sam mnogo roditelja koja su tukla svoju decu, vređala i ponižavala. Ta deca su postala agresivna, tukla su se, vređala druge. Takođe sam videla mnoge roditelje koji nisu dali da mu neko dete popreko pogleda, u svemu mu povlađivala, sve dopuštala. Postali su neodgovorni, bahati, razmaženi. Jasne granice, doslednost i osećaj odgovornosti za svoje postupke čine pravu kombinaciju. Uz to velika količina ljubavi (koja ne podrazumeva da dete držite pod staklenim zvonom), razumevanja i zajedničkog vremena je nezamenjiva. Dete treba da oseti da ste mu podrška, da se na vas može osloniti ali isto tako i da je odgovorno za svoje postupke. Da zna da ima prava ali i obaveze. Da zna da je voljeno ali da postoje granice koje se ne smeju preći. 

Ova metoda kod moje dece dobro funkcioniše, no budući da su deca različita ne deluje isto kod starijeg i mlađeg sina. Jedan postane brzo svestan šta je uradio i brzo rešimo nesuglasicu, dok je drugi jogunastiji ali na kraju se sve uvek završi na razgovoru i zagrljaju.Slažem se da će neko možda uspeti dete disciplinovati i bez ove metode ali to sve zavisi i od deteta. Mirnije dete lakše sarađuje od nemirnijeg. Vidim to po svojoj deci. Ko uspe, svaka čast. Ko ne uspe, nije strašna ova stolica verujte.

Nisam neko ko bi decu stavio na električnu stolicu i vezivao za radijator kako su me neki opisali. To znaju svi koji me poznaju. Moja deca znaju koliko ih volim, imaju moju ogromnu ljubav i uvek sam uz njih. Ponosni su na mene isto kao i ja na njih. Oni su divni dečaci koji kao i sva deca pokušavaju testirati granice. Zato ih ja uvek usmeravam na pravi put. Dajem im krila da polete, podržavam ih u njihovim snovima ali ih isto tako učim da "lepa reč i gvozdena vrata otvara"!